- Autor: Ni­had Đo­zić

Mi­slim da je je­di­na ne­po­zna­ni­ca uoči, sad već za­vr­še­nog, su­sre­ta Ko­lin­de Gra­bar Ki­ta­ro­vić, pred­sjed­ni­ce Hr­vat­ske, i Alek­san­dra Vu­či­ća, pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je, bi­la - ho­će li se po­lju­bi­ti? Ako ho­će, ho­će li to bi­ti dva ili tri pu­ta? Sje­ti­mo se da je biv­ši sr­bi­jan­ski pred­sjed­nik To­mi­slav Ni­ko­lić pri­je ne­ko­li­ko go­di­na is­ko­ri­stio gu­žvu i op­šti trend lju­blje­nja da cmok­ne Ko­lin­du, ali to ni­je bit­no po­pra­vi­lo me­đu­sob­ne od­no­se.
I ot­kud to lju­blje­nje kad je sve dru­go, na pu­tu po­mi­re­nja, po­su­to tr­njem? I je­su li po­sva­đa­ni na­ro­di ili po­li­tič­ke eli­te? Ako su ,,eli­te” (ri­ječ tre­ba uze­ti s od­re­đe­nom do­zom re­ze­r­ve), za­što se lju­be i je li to po pro­to­ko­lu? Za­što se lju­be po­li­ti­ča­ri ko­ji jed­ni o dru­gi­ma go­vo­re naj­go­re stva­ri – za unu­tra­šnju upo­tre­bu?
Pa za­to što su to ,,evrop­ske vri­jed­no­sti” (u Bri­se­lu ne sa­mo da se lju­be već i štip­ka­ju za obra­ze i dru­ge di­je­lo­ve ti­je­la, ko­je ov­dje ne bih spo­mi­njao), iz ko­jih gra­đa­ni tre­ba da shva­te da su svi oni pri­ja­te­lji, iako to ni­je isti­na. Ti lju­di naj­če­šće su po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci iz raz­li­či­tih ide­o­lo­gi­ja i po­li­tič­kih gru­pa­ci­ja i mo­gu bi­ti sa­mo do­bre rad­ne ko­le­ge, a ri­jet­ko kad is­kre­ni pri­ja­te­lji.
Lju­blje­nje, kao je­dan od ob­li­ka ,,go­vo­ra ti­je­la”, spa­da u ar­se­nal emo­tiv­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja i is­klju­či­vo je po­ve­za­no s po­ro­dič­nim, lju­bav­nim i pri­ja­telj­skim od­no­si­ma. Sva­ko lju­blje­nje iz­van tih okvi­ra vr­sta je li­ce­mjer­ja, bez ob­zi­ra na to što do­no­si (sa­mo na pr­vi po­gled) od­re­đe­nu re­lak­sa­ci­ju, ali i ko­rist u po­li­tič­kom mar­ke­tin­gu – za vanj­sku upo­tre­bu. To što će se oni lju­bi­ti, kad se oku­pe na raz­li­či­tim sa­stan­ci­ma, ne tre­ba ni­ko­ga da za­va­ra i ko­ri­sni­je bi bi­lo da su pri­stoj­no su­zdr­ža­ni, a da oba­vlja­ju bo­lji po­sao za svo­je gra­đa­ne i na­ro­de.
Na pro­sto­ru biv­še SFRJ ta­kvo po­na­ša­nje po­pri­ma tra­gi­ko­mič­ne raz­mje­re. Svi su, kao, pri­ja­te­lji, a već če­tvrt vi­je­ka ne mo­gu se po­ma­ći iz bla­ta ne­po­treb­nih ra­to­va i pljač­ka­ške pri­va­ti­za­ci­je, jer ne­ma­ju ni zna­nja ni vo­lje da na pri­mje­ren na­čin ri­je­še osnov­ne pro­ble­me gra­đa­na... Što je nji­hov je­di­ni po­sao. Či­ni se da je sto pu­ta is­kre­ni­je bi­lo brat­stvo i je­din­stvo u biv­šem si­ste­mu ne­go ovo lju­ba­ka­nje da­nas. Kao da se lju­be zmi­je otrov­ni­ce i tak­mi­če ko­ja će vi­še otro­va ubri­zga­ti onoj dru­goj. Što se taj­nim ili kom­pli­ko­va­nim pu­te­vi­ma ve­na i ar­te­ri­ja pre­no­si na obič­ne lju­de. Po­go­to­vo u pred­iz­bor­no vri­je­me.
Ta­ko da je ključ­no pi­ta­nje mr­ze li se ti po­li­ti­ča­ri i, ako je to tač­no, za­što se on­da lju­be? Ko­ga to že­le za­va­ra­ti – svo­je gra­đa­ne ili one u Bri­se­lu, Va­šing­to­nu, a mo­žda i u Mo­skvi? Me­ni je ja­sno da je lju­blje­nje jef­ti­na pred­sta­va za pu­bli­ku i do­ka­zi­va­nje ne­ka­kve ,,evrop­ske ci­vi­li­zo­va­no­sti”, ali mi ni­ka­ko ni­je ja­sno za­što je sve dru­go da­le­ko is­pod tog ni­voa i za­što je pu­bli­ka to­li­ko rav­no­du­šna i zbu­nje­na. Mo­žda za­to što je to lo­ša i ne­vje­ro­do­stoj­na pred­sta­va?
Isti­na, po­ne­kad ni­je do­sad­na, ali od to­ga ni­ko, osim po­je­di­nih po­li­ti­ča­ra, ne­ma ko­ri­sti. Mi ču­je­mo i vi­di­mo da se u pra­vil­nim in­ter­va­li­ma re­to­ri­ka opa­sno za­o­štra­va i da čel­ni­ci i nji­ho­vi gla­sno­go­vor­ni­ci ko­ri­ste sva ras­po­lo­ži­va ver­bal­na sred­stva da stvar­ne i iz­mi­šlje­ne po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke i ne­pri­ja­te­lje na­u­če pa­me­ti, oda­ši­lju­ći raz­li­či­te po­ru­ke za raz­li­či­te cilj­ne gru­pe. Ali, pro­blem je što je tih is­pra­znih po­ru­ka (ko­je kon­ta­mi­ni­ra­ju jav­ni pro­stor) to­li­ko da ih vi­še ni naj­pe­dant­ni­ji ana­li­ti­čar ne mo­že sve upra­ti­ti i ob­ja­sni­ti, ta­ko da je lju­blje­nje, ma­kar i na sim­bo­lič­nom ni­vou, smi­je­šna stra­na po­li­ti­ke.
To je za­to što se po­li­ti­ka vo­di u me­di­ji­ma za po­tre­be za­ma­ja­va­nja jav­no­sti, a ne ta­mo gdje tre­ba ili iz raz­lo­ga zbog ko­jih ona po­sto­ji. I lo­gič­no je da od ta­kve po­li­ti­ke ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti. Ima­mo sa­mo sve ve­će po­dje­le, za­glu­plji­va­nje, za­ta­ška­va­nje pa­da ku­pov­ne mo­ći gra­đa­na zbog sve ve­ćih na­me­ta i bez­broj dru­gih pro­ble­ma, ko­je tre­nut­ne po­li­tič­ke eli­te ne zna­ju ri­je­ši­ti, a ne­će to (ni po ci­je­nu ,,ra­ta”, ko­ji sva­ko ma­lo na­ja­vlju­ju) da pre­pu­ste spo­sob­ni­ji­ma od se­be.
Na­rav­no, ni­ka­kvog ra­ta ne­će bi­ti, ali ne zbog lju­blje­nja već zbog to­ga što ,,ste­pen za­o­štre­no­sti” ni­je ta­kav ka­kvim ga že­le pri­ka­za­ti, ni­ti osim ,,ver­bal­ne mu­ni­ci­je” ima­ju išta dru­go či­me bi mo­gli ra­to­va­ti. Na­rod se, ma­kar kad je o to­me ri­ječ, do­zvao pa­me­ti i ne znam ko bi se, ne ra­ču­na­ju­ći ne­ko­li­ko bu­da­la, oda­zvao mo­bi­li­za­ci­ji. Ra­tom se ni­šta ne rje­ša­va (pro­ble­mi se sa­mo go­mi­la­ju), ali se de­mo­krat­skim i po­šte­nim iz­bo­ri­ma mo­že mno­go to­ga ri­je­ši­ti (mo­žda i ovih ko­ji se me­đu­sob­no lju­be, a svo­je na­ci­je dr­že u po­li­tič­kom za­ro­blje­ni­štvu).
Uvi­jek se sje­tim Le­o­ni­da Bre­žnje­va, so­vjet­skog čel­ni­ka iz se­dam­de­se­tih, ko­ji je dr­žav­ni­ke do­če­ki­vao soč­nim po­ljup­cem di­rekt­no u usta, a svoj na­rod dr­žao u to­tal­noj bi­je­di, za­tvo­ren iza bo­dlji­ka­ve ži­ce jer ni­je bio spo­so­ban ra­zu­mje­ti šta su to osnov­na ljud­ska pra­va (pra­vo na rad i pri­sto­jan ži­vot, pro­tok lju­di, ro­ba i ka­pi­ta­la u slo­bod­nom okru­že­nju).
Kod nas, isti­na, te bo­dlji­ka­ve ži­ce ne­ma, ali osta­lo je upit­no. Lju­di od­la­ze, pro­stor se pra­zni, a ti što ima­ju ma­ka­ze i plat­no u ru­ka­ma ma­lo se lju­be, ma­lo se sva­đa­ju i pri­je­te, ba­ca­ju ko­sti i mr­vi­ce svo­jim gra­đa­ni­ma, sa­mo ne ra­de ono što je nji­hov po­sao – do­bro­bit gra­đa­na.
Al Ja­ze­e­ra